Firma Krstić

Autoprevoznici u Srbiji. Ne znam kako opisati taj fenomen. Taman pomislim da sam video sve što se na tu temu može videti. Ali ipak ne. Uvek se javi nešto novo što me zapanji i dovede do ludila. Hmmm. Mada možda nije novo. Možda su to ipak stare stvari koje me svaki put iznova nerviraju i dovode do ludila.

Priča ide nekako ovako. Protekle nedelje jedna velika firma (velika i u svetskim razmerama) je organizovala višednevni skup za sadašnje i potencijalne konzumente svojih proizvoda. Manifestacija se sajamskog karaktera sa dosta priče i još više hvaljenja i reklame. U principu ništa previše korisnio, ali odlična prilika da se sretnete sa gomilom ljudi iz iste struke i uspostavite neke jako bitne kontakte.

U čitavoj toj gunguli postoji poseban deo manifestacije koji je okrenut studentima. Ništa posebno. Reciklira se par predavanja sa glavnog dela manifestacije, podeli se malo reklamnog materijala, organizuje se neka sitna klopa i toliko. Da bi što više studenata učestvovalo u čitavoj priči, za ljude koji žive van grada u kome se održava manifestacija, organizuje se besplatan prevoz. Za studente koji su uvek željni dešavanja idealna prilika. Nešto najpribližnije onome što na zapadu zovu „field trip“ a što nama u Srbiji hronično fali. Ljudi iskoriste besplatan prevoz da odu na manifestaciju, posete predavanja, malo prošetaju i generalno vide da neka velika firma ipak shvata da će oni biti neko i nešto za par godina.

Sve u svemu ove godine sam ja dobio u zadatak da budem „vodja puta“. Popio sam silno zezanje od kolega koji su išli sa nama ali dobro. Ono što se mora nije teško Uglavnom na početku je sve delovalo OK. Javio se čovek iz kancelarije pomenute firme koja organizuje manifestaciju i sponzoriše putovanje. Ljubazan i organizovan lik. Nikakve zamerke. Upućuje me na firmu kojoj su oni platili da organizuje naš prevoz. Javlja se žena iz firme koja treba da organizuje prevoz. Firmi nikako nisam uspevao da uhvatim ime jer je dotična gospođa uspevala da ga nerazumljivo promrmlja svaki put kada smo se čuli. Uglavnom ako pređemo preko toga sve je delovalo OK. Gospođa ljubazna i predusretljiva sa gomilom potrebnih i nepotrebnih informacija. Najavljuje, kako je ona to rekla, decker koji će nas prevesti do mesta održavanja manifestacije i daje mi broj telefona vozača. Delovalo je kao da je sve u redi i da će sve proteći kako treba.

Dolazi dan odlaska. Vreme polaska 13h. Najavljen autobus sa 62 mesta a prijavljeno 59 ljudi. Pošto u takvim situacijama obično odustane par ljudi računao sam da će sve biti kako treba i da ćemo imati i višak mesta. U 11h toga dana javlja se gospođa iz agencije. Mada smo više puta razgovarali na temu, a verovatno je i u kontaktu sa organizatorom manifestacije, kod mene se raspituje za broj prijavljenih putnika kao i za moju procenu koliko će ljudi zaista krenuti. Razgovor se završava na tome. Posle sat vremena se gospođa ponovo javlja. Daklem situacija je sledeća: najavljenom decker-u se pokavario menjač tako da će umesto njega krenuti manji autobus (sa 49 mesta) i mini bus. Gospođa me moli da prvo ljude smeštam u autobus pa ako ne bude dovoljno mesta počnem da popunjavam i minibus. Verovatno cena iznajmljivanja autobusa i minibus-a nije ista kao i cena iznajmljivanja jednog autobusa. Čitava situacija mi se nije dopala ali šta je tu je.

U 12:45 h izlazim da se po dogovoru nađem sa vozačem autobusa. Po planu je autobus trebeao u 12:45 da bude na parkingu ispred fakulteta. Naravno u to vreme na tom parkingu nije bilo autobusa. Na sasvim drugom parkingu, koji se doduše nalazi u neposrednoj blizini, uočavam autobus. Poučen dugogodišnjim iskustvom odlazim do tog autobusa. Naravno ispostavilo se da je to „naš“ autobus. Vozač je promumljao kako zbog parkiranih automobila nije mogao da parkira na dogovorenom mestu. Naravno, ostalo je nejasno zašto me o tome nije obavestio. U tom trenutku se pojavljuje i najavljeni minibus pa smo naizgled spremni za polazak.

A autobus je blagi užas. Ne znam kako drugačije da ga opišem. Mercedes ,star jedno desetak godina. Boja zelena ali pomalo neprepoznatljiva zbog naslaga štroke. Stakla skoro pa zatamnjena. Opet su naslage štroke u pitanju. Najpribližnije bi bilo uporediti ga sa autom koji je neprekidno parkiran ispod drveta na kome se gnezdi poveće jato ptica. Minibus u dosta boljem stanju ali po mojoj proceni model koji se koristi za kraće turističke obilaske. Uglavnom ni jedno vozilo ne uliva poverenje udobnog prevoza a treba preći nekih 600km u oba pravca. Zbunjeno gledam i razmišljam šta da radim. Da li da zovem organizaciju i pokušam da nešto učinim. Znajući da od toga nema ništa u zadnjem trenutku odustajem od toga, ukrcavamo se i krećemo na put.

Posadu autobusa čine dva vozača i plavuša neodređene životne dobi. Komunikacija ide isključivo sa plavušom čija uloga mi uopšte nije jasna. Neka domaćica autobusa ili šta već. Uglavnom jedino što je korisno uradila je bilo da od mene prepiše spisak studenata koji su krenuli na put. Hm. Da i da zapiše ime firme koja plaća sve to (malo sam bio zbunjen, ako oni ne znaju ko ih plaća pa ko onda treba da zna). To je naravno uradila uz napomenu da se ne smejem kako će da zapiše jer naravni ime firme sadrži strane reči. Tu se njena uloga po meni zavšila. Ali u svakom slučaju i dotična gospođa uskače na suvozačevo mesto.

Krećemo. Moram priznati strogo na vreme. Verovatno mojom zaslugom i zaslugom studenata koji nisu kasnili. Idealan dan za put. Proleće u oktobru. Napolju 25 stepeni. Moje sumnje su se pokazale kao potpuno opravdane. Autobus nije namenjen za duža putovanaj. Ja nisam, za lokalne standarde, previše visoka osoba ali ipak ne mogu da ompletno stanem u predviđeni prostor između sedišta. Noge naravno moram da izbacim u prostor između sedišta. Kesa ili korpi za otpatke naravno nema. To jest da ne grešim dušu jedna kesa (lošija i od onih koje za „dž“ daju u radnji u komšiluku) prikačena za neko od prednjih sedišta. Autobus ravnomerno brekće pod opterećenjem. Ispod mojih nogu se čuje ravnomerno kloparanje iz nepoznatog izvora. Pošto je sve ravomerno ipak zaključujem da je to uobičajeno i da bih se samo nepotrebno uznemiravao. Plavuša neidentifikovanih godina sve vreme me pita da li imam dovoljno autoriteta da smirim nešto bučnije studente. Sve vreme je uveravam da neće biti nikakvih problema. Možda ljudi vole više da pričaju ali ipak su to obrazovani ljudi koji neće da prave gluposti. Manje nesuglasice sa vozačem oko toga na kojoj ćemo benzinskoj pumpi praviti pauzu. Bez obzira na naše insistiranje odabrao je potpuno drugu benzinsku pumpu. Da li ima neki deal ili šta je u pitanju ne mogu da tvrdim. Uglavnom pauza na pumpi koja je štrokava, gde su cene dosta veće od uobičajenih i koja je prepuna stranaca sa kojima smo se gurkali u toaletu. U autobusu temperatura lagano pocinje da raste. Postaje zagušljivo i počinjemo da budemo nervozni. Tražimo da uključe klimu. Potpuno nas ignorišu. Vrhunac je kad pomenuta plavuša ustaje i prolazi kroz autobus sa pitanjem: „Deco, a el’ vama nije vruće?“. Posle pređenih 200 i kusur kilometara situacija u autobusu se naglo menja. Temperatura odjednom pada i sve postaje podnošljivije. Da li su se napokon smilovali ili je priroda (odnosno primicanje večeri) odradila svoj posao stvarno ne mogu da procenim. Uglavnom, ostatak puta ka odredištu prolai bez većih problema.

Povratak. Polazak dogovoren za ponoć. Dogovor je bio da se nađemo na parkingu koji se nalazi preko puta kongresnog centra. Dolaze 5 minuta pre dogovorenog vremena i naravno umesto na parkingu staju na ulici. Pretrčavamo ulicu i ukrcavamo se u autobus. Pravi se okvirni dogovor oko pauza koje ćemo praviti usput. Ovog puta vozač otvoreniji za saradnju. Odzstaje od marke benzinske pumpe na kojoj je insistirao prilikom dolaska. Mada moram da primetim da je pri povratku opet birao samo pumpe određene marke. Da li se deal promenio ili ima različite deal’ove u zavisnosti od smera u kome vozi opet je za mene tajna. Primećujem da autobusu nema nijedne kese za odlaganje otpada. Studentarija dosta veselija (verovatno zbog besplatnog piva koji su organizatori skupa na kraju besomučno delili). Klinci dosta bučniji. Neki od njih naravno napravili štekove sa pivom i poneli sa sobom (srspka posla šta reći). U autobusu se pije pivo što izaziva zabrinutost naše posade. Odjednom se pojavljuje snop kesa (zašto li ih raniej nisu rasporedili po autobusu) koji se deli ljudima za odlaganje prazne ambalaže. Meni se obraćaju sa molbom da uložim svoj autoritet da se ambalaža izbaci iz autobusa. Posle mojih uveravanja da će sve biti u redu situacija postaje opuštenija. Krećemo. Tokom prve pauze smos e oslobodili inkriminisane ambalaže. Kloparanje postaje sve ozbiljnije. Obraćam pažnju na vozača i primećujem da u svakoj krivini posle okretanja volana u jednu stranu mora naglo da ga cimne na drugu. Da li mu točkovi blokiraju ili šta već uopšte mi nije svejedno. Temperatura u autobusu pada tako da uskoro postaje neprijatno hladno. Pokušavamo da ubedimo vozača da uključi grejanje. Čak se i sama plavuša nedefinisanih godina žali kolegi: „Hoćemo li da uključimo grejanje?“. Ne pomaže. Čovek se sve vreme pravi lud i tvrdi da grejanje unajveće radi. Nisam primetio efekte tog grejanja odvrnutog na maksimum. Nekako stižemo. Pred kraj sam imao utisak da će se autobus definitivno raspasti. Parkiramo se, i naravno opet na ulici umesto na obližnjem parkingu gde ima sasvim dovoljno mesta. Svi smo stigli zdravi i u komadu.

Šta drugo da kažem ne znam. Možda sam bio preopširan sa pisanjem. Možda nisam uspeo da najbolje objasnim poentu. Ali pokušao sam da napišem svoje viđenje čitave situacije. Jedna poprilično dobra ideja je uvelikoj meri upropaštena tipičnim srpskim odnosom prema poslu. Bitno je da uzmem pare a posle lako ćemo. Kad mi neko kaže lako ćemo ja se užasnem. Gledam kako da pobegnem glavom bez obzira. Još uvek razmišljam da li da zovem nekog iz organizacije i prenesem primedbe. Ni sam nisam pametan šta da radim.

Kud svi Turci tu i mali Mujo ili …

Ili što bi neki možda rekli „Videl žaba da se konji potkivaju …“. Dugo sam se razmišljao da li da krenem sa blogovanjem. Dosta mojih bliskih prijatelja i kolega (da li je troje mnogo) je krenulo da bloguje ovih dana, meseci, godina. U svakom slučaju rešio sam da se pridružim. Moram da priznam da sam, čitajući njihove postove, želeo da im se pridružim. Nemam neku potrebu da neko čita moja razmišljanja. Ali eto. Ponekad mi se čini da nije loše sve to zapisati iz nekog razloga. Papir (u ovom slučaju Net) trpi sve.

Razmišljao sam šta bi bila tema ovog bloga. I da li mi je tema uopšte potreban? Mislim da se odgovor na ovu moju dilemu može videti u naslovu bloga. Planiram ovde da napišem sve što mi padne na pamet ili za šta osetim potrebu da napišem. Ili što bi se moglo podvesti pod:

A ja ću da pevam

makar i promuklo

a ja ću da pevam

kud puklo da puklo

Neću svoj blog reklamirati bilo kome. Ako neko naiđe i pročita može slobodno da misli šta god hoće. U suprotnom nema veze. Nek ide život.

Hello world!

Welcome to WordPress.com. This is your first post. Edit or delete it and start blogging!